Мања слова Већа слова РСС



Мој кутак

Неwслеттер Пријава за newsletter

Кратак историјат развоја и формацијске организације црногорске војске

Историја црногорске војске стара је колико и историја црногорске државности. Штавише, од времена владавине Војислављевића, Балшића, Црнојевића и каснијих црногорских владара, војска је била окосница црногорске државности.

Њен развој може се пратити још од Дукље, преко Туђемилске битке 1042. године, затим Скадарских ратова које су водили Балшићи, у којима је и погинуо Балша ИИ у борби код Берата 1385. године, предводећи војску у одбрани независности.

У борби за одржање независности и слободе, на јачању војске радила је и династија Црнојевића. Војни позив представљао је једно од најзначајнијих колективних вриједности тадашњега црногорског друштва. Услови непрестанога ратовања за одбрану својих територија оставили су снажан траг на њену (војну) организацију и карактер. За Црну Гору тога времена можемо рећи да је била попут војничког логора, предодређена за војнички одбрамбени живот и герилу. У таквим околностима сваки мушкарац способан за оружје у случају рата био је војник.

Снажна племенска свијест, племенски одреди: Са снажном племенском свијешћу, окосницу црногорске војске сачињавали су племенски одреди. На њихову челу налазили су се најчешће кнезови као главари племена. Већа војна јединица била је састављена сједињавањем два или више племенских одреда, коју су сачињавали борци с простора једне нахије, на челу са војводом или сердаром као највишим војним командантима. Врховни командант црногорске војске био је владар, односно поглавар државе. Црногорском војском до 1852. године управљале су владике, а од проглашења Књажевине Црне Горе књаз, односно касније краљ.

До успостављања сталних војних формација дошло је 1832. године за вријеме владавине Петра ИИ Петровића када су формирани Сенат, Гвардија и Перјаници. Иако су те инстиуције имале превасходно цивилна овлашћења и задатке, имале су подстријек за брже уобличавање црногорске војске.

За вријеме књаза Данила, 1854. године, долази до првог покушаја устројства црногорске војске. Војска је подијељена на десетине и стотине, на челу с десечарима (десетарима) и стотинашима, док су племенским јединицама командовали новоустановљени племенски капетани. Наведена лица осим војне вршила су и цивилну власт. Војска је добила своја специфична обиљежја, сваки војник имао је обавезу ношења на капи металног крста, због чега је та војска добила назив „крстоносна војска“. Према извршеном војном попису бројала је 9.700 војника од 15 до 50 година старости и 3.000 војника преко 50 година старости у резерви. Доношењем Данилова законика 1855. године уведена је војна обавеза, а и неколико других чланова уређивало је војну материју. Исте године формирана је и Гарда, јачине 1.000 војника (од 1.858. године) која је такође подијељена на десетине и стотине, на челу с гардијским десечарима и стотинашима.

Наставак реформи под књазом, односно краљем Николом: Стричевим корацима реформе црногорске војске, кренуо је и књаз Никола. На почетку његове владавине 1863/64. године извршен је војни попис према којем је црногорска војска бројала 25.000 војника, уз могућност мобилисања додатних 10.000 војника. Та војска није имала родове, а квалитетнији развој артиљерије отпочео је 1866. године, као и обука артиљеријскога официрског кадра. Исте године, отпочела је обука за пјешадијске и артиљеријске официре на Цетињу. Пјешадијску обуку обавило је 109, а артиљеријску 50 питомаца који су касније у својим племенским јединицама преносили стечена знања.

Први артиљеријски официри стекли су образовање у иностранству, на руским и аустријским војним академијама и њих је до 1875. године било мало. До преустројства војске и њезина пописа дошло је 1870. године. Према томе попису, Црна Гора је имала 16.700 мушкараца од 16 до 60 година који су у случају рата постајали војници. Уредбом од 1. јануара 1871. године донешена је нова формација црногорске војске, када су формиране бригаде и батаљони на племенској основи. Нахије су образовале бригаде, племена батаљоне, а села чете, водове и полуводове. Чета се састојала од 100 до 120 војника. Четири чете сачињавале су батаљон јачине од 500, до чак 1.000 људи, а неколико батаљона сачињавало је бригаду. Бригадама су командовали војвода, сердар или командир, батаљонима најчешће командир, четама официри, а водовима и полуводовима десечери.

Формирање Министарства војног: Од 1871. године чинови у црногорској војсци су: командир, поткомандир, официр, водник и десечар. У томе периоду црногорска војска састојала се од шест бригада, 23 батаљона и седме бригаде Гарде, састављене од шест батаљона, као и једне брдске батерије. Бригаде црногорске војске биле су: Катунска, Херцеговачка, Бјелопавлићка, Ријечко-црмничка, Пиперско-братоножићко-ровачка, Морачко-васојевићка и бригада Гарде. Бригаде је сачињавало четири батаљона, осим Пиперско-братоножићко-ровачке бригаде, која се састојала од три батаљона. Свака од шест бригада давала је један батаљон од 500 војника који су сачињавали бригаду Гарде јачине око 2.000 војника. Истом уредбом формирана је и војна интендантура и војна музика.

Планом војне реформе из 1872. године, црногорска војска устројена је у три дијела: пјешадија, артиљерија и администрација. Планом је предвиђено да се регрутација врши сваке двије године. Војска је подијељена на прву класу од 17 до 50 године и другу класу преко 50 година.

За развој црногорске војске важна је 1874. године, кад је у оквиру реформе државне управе формирано одјељење (канцеларија) задужено за управљање војним пословима. То одјељење је уствари претеча Министарства војног које је формирано 1879. године након Вељега рата. Нова уредба о организацији и попису црногорске војске донешена је 1880. године. Тада је и уведен ћин бригадира у црногорској војсци. По наредби књаза Николе, попис је започео 1880. године, а завршен у љето 1881. године. Тим пописом црногорска војска бројала је 23.678 војника с 5 бригадира, 37 командира, 39 поткомандира, 249 официра и 254 барјактара. У томе периоду постојало је пет бригада јачине 42 батаљона. Уласком ослобођених територија у црногорско-турском рату, у састав Црне Горе, од људства из тих територија формиране су још четири бригаде, тако да је након 1882. године црногорска војска била састављења од 9 бригада с 58 батаљона. Црногорску војску сачињавале су: Катунска, Ријечко-црмничка, Приморска, Кучко-зетска, Херцеговачка, Пиперско-бјелопавлићка, Морачка, Васојевићка и бригада Гарде.

Територијална војна организација, Војни стан: До нове реорганизације црногорске војске дошло је 1891. године, када је уведен принцип територијалног војног организовања војске, због насељавања становништва у новоослобођеним крајевима. Почетком 1896. године извршен је нови војни попис према којем је црногорска војска бројала 40.050 војника подијељених у осам бригада с 49 батаљона и 320 чета.

За потребе увећане црногорске војске изграђен је Војни стан на Цетињу који је свечано отворен 2. августа 1896. године, кад је и формирана Стајаћа војска као редовна црногоска војска, која је у почетку имала један батаљон. По уредби од 1. септембра 1896. године служба у Стајаћој војсци трајала је четири мјесеца, тако да се за период од годину могло смијенити три класе војника, а сваки круг службе обухватао је око 500 војника. По окончању службе у Стајаћој војсци чекали су похађање Официрскога курса, након чега су произвођени у чин потпоручника. 

Први Закон о организацији Министарства војног донешен је 1903. године. Тим актом прописана је надлежност Министарства војног које је надлежно за организацију, мобилизацију и формацију војске, попуњавање наоружања и снабдијевање, наставу, дисциплину, војно судство и љекарство. Одлуком министра војног формиран је Војни савјет за рјешавање важнијих питања. У његов састав улазили су министар војни, командант стајаће војске и начелници одјељења, а по потреби и шефови одсјека. На основу одлука тога савјета, министар је преко Државног савјета који је давао своје мишљење подносио приједлог на усвајање владару. Исте године дошло је до допуне Стајаће војске с још једним батаљоном са śедиштем у Подгорици. На Цетињу је исте године основана Војничка школа у коју су на десетомјесечни курс примани потпоручници прве класе активне војске који су након окончања курса произвођени у чин поручника.

Привремени прописи и увођење класа: До нове реорганизације црногорске војске дошло је 1906. године доношењем Привремених прописа о уређењу војске. Тим прописима војска је подијељена у три класе: активну, резервну и интендантску. Црногорска војска била је подијељења на бригаде којима су најчешће командовали бригадири, батаљоне којима су командовали командири, чете којима су командовали поткомандири, капетани, поручници и потпоручници, водовима водници и полуводовима десетари. Према територијално-административној подјели, успостављена је нова подјела бригадних округа. Према формацији из 1906. године црногорску војску сачињавало је 11 бригада с 96 батаљона. Бригаде су биле: Катунска, Ријечко-црмничка, Приморска, Никшићка, Вучедолска, Зетска, Спушка, Бјелопавлићка, Колашинска, Дурмиторска и Васојевићка.

Доношењем Уредбе о формацији цјелокупне Војске Књажевине Црне Горе 2. септембра 1908. године дошло је до нове реорганизације црногорске војске. Том уредбом успостављене су дивизије као највеће сталне војне јединице. Војска је била састављена од Врховне команде, Министарства војног, команде виших јединица (дивизије и бригаде), родова војске (пјешадија, артиљерија и пионири) и помоћних родова. Према војној формацији, територија Црне Горе подијељена је на 4 дивизијска, 11 бригадних, 52 батаљонска и 322 четна округа. Окрузи су носили називе мјеста. Дивизијски окрузи билу су: Цетињски, Никшићки, Подгорички и Колашински. Дивизијски окрузи састојали су се од два-три бригадна округа, бригадни окрузи од четири до шест батаљонских окурга, а батаљонски окрузи од три до осам четних округа. Врховни заповједник био је Господар Црне Горе.

Чинови у црногорској војци билу су: потпоручник, поручник, капетан, командир, бригадир и дивизијар. У ствари, црногорска војска била је устројена у четири дивизије са śедиштем на Цетињу, Никшићу, Подгорици и Колашину. Дивизије су биле састављене од 2-3 бригаде и три артиљеријске батерије, бригаде од 4-6 батаљона и једне или више брдских батерија, а батаљони од 3-8 чета. Цетињски дивизијски округ састојао се од Катунскога, Ријечко-црмничкога и Приморскога. Никшићки дивизијски округ састојао се од Никшићкога, Вучедолскога и Дурмиторскога бригадног округа. Подгорички дивизијски округ састојао се од Зетскога, Спушкога и Бјелопавлићкога бригадног округа. Колашински дивизијски округ састојао се од Колашинскога и Васојевићкога бригадног округа. Заправо, окрузи су се поклапали с јединицама које су носиле исте називе као окрузи, што је и даље у основи представљало племенску организацију црногорске војске. Од људства села/вароши формирале су се чете, од људства капетанија/племена формирали су се батаљони, док су окрузи давали бригаду, а два-три округа састављала су дивизију. Јачина једне дивизије износила је око 10.000 војника. 

Војни закони: Даљи развој црногорске војске као једне од најважнијих институција у држави која је била бранилац суверенитета и стожер државне моћи, водио је 1910. године до доношења Закона о устројству Министарства војног, Закона о устројству Војске Књажевине Црне Горе, Закона о војним судовима и низа других прописа који су уређивали војну област. У односу на прописе из 1908. године црногорска војска је била подијељена на родове оружја и разне струке. Родови оружја су пјешадијски, артиљеријски и пионерски, а струке су: генералштабна, војно-инжењеријска, војно-техничка, војно-судска и интендантска.

У Првом балканском рату 1912-13. године црногорска војска била је подијељена у три одреда: Приморски, Зетски и Источни. У Другом балканском рату 1913. године црногорска војска учествовала је са њеним Црногорским (Дечанским) одредом.

Након балканских ратова у којима су ослобођени нови крајеви, црногорска територија је знантно увећана, што се одразило и на формацију војске. На ослобођеним подручјима формиране су двије дивизије: Пета дивизија са śедиштем у Пљевљима, с Пљеваљском и Бјелопољском бригадом и Шеста дивизија, са śедиштем у Пећи, која је била састављена од Пећке, Рожајске и Плавско-гусињске бригаде.

У Првом свјетском рату црногорска војска била је подијељена у четири одреда: Ловћенски, Херцеговачки, Старосрбијански и Санџачки. Касније су формирани и Дрински и Которски одред.

Црногорска војска уочи Првог свјетског рата, формацијски, била је подијељена у шест дивизија с 16 бригада и таква формација је остала све до нестанка Црне Горе као самосталне државе.

Обновом црногорске независности 21. маја 206. године формирана је Војска Црне Горе.